napišite izmišljenu ili opišite vašu ljubavnu priču...

Ajd prvo nam ti pokaži kako se to radi....

pa da pokazem...

RAVNOTEŽA MEĐU BOLOVIMA

Ljutito je zalupila vrata od stana i kljuceve bacila na pianino koji je stajao u uglu sobe. Nije se uklapao u celinu ali je jednostavno bio tu. Njena ljutnja nestade kada ga pogleda i na uglovima usana rastegnu se tuzni smesak.U rukama osteti grcevit stisak a onaj tako poznati miris njegovog losiona obli sobu. Ote joj se tezak uzdah.I bol kroz celo telo poce da tece.
A bili su tako sretni. Bar je ona tako mislila,dok tog jutra nije otisla na kafu sa prijateljicama i videla....
Svojim ocima. Greske nije bilo.
Za stolom u uglu sedeo je on, kezio se ljubaznoj konobarici i drzao za ruke i ljubio njenu sestru!
Glasine su odjednom dobile sliku.
Samo se srusila na pod. Bilo joj je muka od toga sto ga je ona volela do takvog bola da je mogla da umre, od toga da je on varao kao nekoga ko je to zasluzio i pri tom ne osecajuci ni trun krivice, od toga da je to bila njena rodjena sestra!
Secala se njega svaki put kad je prolazila pored tog kafea, kad je ulazila u spavacu sobu, kad je...ma nije se njegova slika micala iz njene glave.
Narocito se secala svega kad bi pogledala svog i njegovog sina! Sada mu je dve godine.
Jutros je opet prosla pored istog kafea, konobarica se uljudno smeskala, a u uglu za stolom-on. Kraj njega je bila neka druga zena.
Njena sestra dozivela je isto sto i ona pre dve godine. Ravnoteza medju bolovima!
Valjda je to Bozija kazna.
Njoj da ostane bez njega i sestre a njemu da ostane bez sina.
Nikad nije saznao da postoji...
Da li je zbog toga kriva?

Izgubila sam se tokom godina medju prljavim sudovima, korpom veša za peglanje, jutarnjom jurnjavom na posao i poslepodnevnom trkom do supermarketa i do kuhinjskog atara... Izgubila sam svoj osmeh, svoje želje i htenja... i izgubila sam muža - ili je on izgubio mene gledajući kako da lakše prebrodi inflaciju, rat, smenu rukovodstva u firmi, fudbalske utakmice, političke emisije, predizborne kampanje i izbore, natezanje para od prvog do prvog...
Uglavnom, naša velika, neopevana ljubav se pretočila u preživljavanje i otudjenje... I nismo mi bili jedini ali nas je najviše bolelo... bar mene! On nikada nije pokazivao da sam mu potrebna - sem za kućevne poslove a ja više nisam htela da budem samo kućna pomoćnica.... znala sam da vredim više - i htela sam više od pogleda koji je prekorevao jer nisam oprala sudove, od huktanja jer ne može da nadje baš odredjenu košulju, od razdvojenih godišnjih odmora, od usamljenosti koja me je pratila i na pijac i na roditeljske sastanke i na šetnje pored reke...
I tako... reših... i prelomih... bolje je biti sam nego biti sam u dvoje

na tom putu za odmor od mojoih misli,sretoh te. ni sad ne znam da li je to bio san ili java. toliko je bilo kratko,jako,vatreno i nestvarno.
samo si pokupio sa moga cela kapi brige, sa mojih ociju paucinu proslosti...i nestao.
za uvek.
ostala sam da zivim od tog trena mahnitoe zelje da je to vecnost i da me nikad nece napustiti tvoji prsti, upleteni u korpu cuvara oko moje duse.