Метропола ствара одређено знање о нечијем идентитету и о идентитету других, као и о томе ко се може сматрати метрополитом.
Ротенберг се пита како Бечлије знају ко је од Аустријанаца Бечлија а ко није? Да ли је битно да ли је неко Бечлија или није? Када сте далеко од куће и људи вас питају одакле сте, шта одговорите? Људи из неметрополитских региона одговориће дефанзивно: „Вероватно нисте никада чули за место, али зове се ...“. Са друге стране, особа која живи у метрополитском региону везаће своје место становања за метрополу као референтну тачку, која за странце симболички представља седиште политичке, социјалне, економске и друге моћи.
Становници метрополе ће увек сматрати центар града својим домом, иако не живе тамо, јер је начин на који доживљавају то ко су омеђен моћном сликом тог централног места. Ротенберг пореди унутрашњост метрополе са главицом лука због тачне поделе на различита градска подручја од центра до периферије, док је у односу на не-градско подручје, од ког се јасно ограђује, одређује као плод авокада. Аутор још каже да овакво стање може изгледати неучтиво северноамеричком аудиторијуму, који је навикао да минимализује социјалне разлике унутар већинске групе. У Европи, насупрот томе, тензија између метрополите и особе из провинције осликава дуго постојећи конфликт између два погледа на то шта је најбитније при дефинисању нечијег места у свету. Став да је најбитније за појединца да дâ приоритет локалним везама, одређеним дужностима и личним обавезама означава се као провинцијализам. Други став према коме је битније дати приоритет везама са странцима, универзалним обавезама и интернационалним могућностима означава се као космополитанизам. Метрополиски идентитет представља драматично полагање права на космополитанизам. Бити Бечлија није битно само због повезивања са седиштем енормне културне моћи, већ и са универзалним законом и са космополитским политичким ставовима, насупрот уском провинцијализму.

Бечлије се препознају међусобно по специфичном изговору, чак и кад говоре академским језиком, као и по специфичним речима које само они користе а које воде порекло из различитих језика народа који су живели у Бечу као мањинске групе – из италијанског, јидиша, словенских језика и мађарског. Онај који говори овим језиком сигурно је рођен у Бечу па се и сматра Бечлијом. Ипак, овај критеријум је неопходан али није довољан.
Други критеријум је питање презимена тј. састава породице. Прави Бечлија је само онај који има бар једног претка из бивших аустроугарских провинција – Моравске, Словачке, Мађарске или Чешке. Из ових провинција су се досељавали у Беч и до 1900. само је 40% популације било рођено у Бечу. Беч је представљао лонац за претапање (melting pot), а бити Бечлија у овом контексту значило је потицати из мултикултуралне породице. За разлику од овога, људи у провинцијским градовима (били они и величине Граца или Инсбрука) поносе се тиме што су њихови преци староседеоци.
Институционални интерес за идентитет потиче од европске правне традиције закона родног места, познатије као Heimatsrecht. Према овом закону, заједница препознаје особу као свог члана уколико се могу међусобно помагати и ако особа доприноси заједници. У том случају, ако особа упадне у тешкоће, заједница ће јој пружити помоћ неопходну за преживљавање. Појединац има права да тражи од заједнице ту помоћ која данас укључује скупу медицинску негу, правну помоћ, социјалну помоћ, различите видове помоћи у вези са становањем и неповредиво право да гласају за локалну градску власт. Проблем код оваквог административног схватања идентитета јесте то што се он често разликује од друштвеног схватања о томе ко јесте а ко није Бечлија. Ротенберг наводи и пример старије госпође која је рођена и цео живот проживела у Бечу да би у старости отишла у Салцбург да пази болесну пријатељицу. Пријавила се у Салцбургу као њихов становник и тако изгубила право поменуте помоћи у Бечу. Када се разболела и хтела да се врати у Беч код родбине, није могла да оствари право на медицинску негу.

Фокусирајући се на знање, које људи стварају да би се прилагодили и дали смисао свом животу у великим градовима, антрополог може да пише о урбаној култури као динамичној, променљивој сили у животима људи. У метрополиском знању откривамо онај део људског искуства који може да произведе само град. На послетку, питање шта ми подразумевамо када описујемо људско искуство као урбано, или базирано на граду, може зависити од представљања природе везе између потреба домаћинстава и циљева институција. Ово фокусирање на значење које људи дају распоредима, местима и идентитетима, један је од начина да се опише веза између центара моћи и група или класа у граду. Овим везама је потребна што шира основа како би обухватиле велику и разнолику градску популацију. Када приказујемо неко искуство као одиста метрополитско, принуђени смо да истражимо процесе који му дозвољавају да постане тако широко распрострањено међу људима. На овај начин, метрополитско знање постаје основа за антропологију града.

šta je pisac ovim hteo da kaže?
sad znamo da prepoznamo bečliju i blago njemu kad mu zajednica pomaže.
tako i nama, pod uslovom da smo iz Bosne,Crne gore..ali ne i iz Srbije.
Kad neko kaže da je iz Srbije, obično očekuje da mu taj isti podmetne nogu a ne da mu pomogne. Taki smo.Naopak neki narod. Na nšu žalos.

a nije li dovoljno to da smo LJUDI?  biti ovaj ili onaj susta je zabluda i usko ograniceno vremenski...     recimo do pre koju desetinu godina znalo se ko je novosadjanin (a o beogradskom identitetu da i ne pricam)....danas kao i uvek ipak je najuputnije biti COVEK! 
      ma gde god on bio i mislio da pripada ovima ili onima, uvek ce biti u zabludi....       mada sto zivot dalje odmice i sve vise ni ljudi nisu ljudi i tu pocinjem da se pitam nece li biti neophodna borba da dokazemo najpre da pripadamo ljudskoj rasi, pa u tom slucaju dokazivanje i ocuvanje sa kog podneblja poticemo, postaje minorno....

Jesmo svi ljudi,treba da postujemo prvo taj kriterij,ali bez licemjerja,mentalitet,cak obicaji,ma i nacin razmisljanja nije u svim krajevima isti,u jednoj drzavi,a kamoli sire.Time dolazim sama do zakljucka da ne mogu da nadjem zajednicki jezik sa nekim skupinama,ali to ne znaci da ih mrzim,podcjenjujem ili zelim zlo...jednostavno,ne pripadamo jedni drugima.Nadam se da shvatate sta zelim reci.
Nije djaba receno,sve moze da se kupi osim porijekla...